zoblalicious

"Negde u stanu, ljudi drže spomenare. Stare fotografije, dnevnike, pisma… spomenare. To isto rade i u glavi. Što ih je više, to je veća potreba da se slažu u bezlične, natrpane kutije, koje završavaju u neuglednim ćoškovima. Kako vreme odmiče, u njih se sve ređe zaviruje. Ostaje samo sećanje na ono unutra. Sećanje na sećanje. I tačno tu, u sećanju na sećanje, živi prividni mir. Uspomene se pretvaraju u priču. A priča, ona ima svoje zakone. Svoj život. Ona je blažena smrt stvarnog događaja. Onog časa kad događaj postane priča, sposobni smo da je bezbroj puta ispripovedamo a da ne osetimo gotovo ništa. Tek blagi a daleki dašak nostalgije ili jeze. Ništa. To je vrlo prosto, postoji na kutiji ceduljica sa kratkim ili dugim opisom šta je unutra, i mi možemo da ga čitamo a da ne otvorimo kutiju. Ali, vidiš, ljudi greše kada misle da priča pomaže. Što je više puta pričaju, to su više tupi na njen sadržaj, a on nastavlja da postoji. Ljudi pričom beže i od lepih i od ružnih sećanja, jer im je zajedničko da su iza. Neprijatna žele što dalje, prijatna ne mogu da vrate, za oba je najbolje da su jasno, što jasnije iza.Ali tu je zamka. Ako ne otvoriš kutiju i ne suočiš se sa njenim sadržajem, ne možeš da prihvatiš sadašnjost.Ljudi ulažu naporda nešto ostave iza, a baš time sve više prošluju, mašeći poentu da je cilj da sebe shvate ipred. I da samo tako može. Tako što se prošlost orjentiše u odnosu na tebe, a ne obrnuto.”